Svet upoznajemo preko čula. Dodir, zvuk, pokret, ukus, miris, ali i osećaj za ravnotežu i položaj tela - sve to mozak neprestano prima, uređuje i pretvara u smislen doživljaj. Taj proces zovemo senzorna integracija.
Kod većine dece on teče neprimetno. Kod neke dece, međutim, obrada čulnih informacija ide teže, pa svakodnevne situacije - oblačenje, obrok, igra u grupi - mogu da deluju napornije nego što bismo očekivali.
Na koje signale vredi obratiti pažnju
Ne radi se o dijagnozi i nijedan pojedinačan znak ne znači ništa sam za sebe. Ali ako se neki obrasci ponavljaju i ometaju dete u svakodnevici, vredi ih zapisati:
- preosetljivost na zvuke, svetlo ili određene teksture (etikete na odeći, hrana određene čvrstine)
- izražena potreba za pokretom i ljuljanjem ili, suprotno, izbegavanje penjanja i ljuljaški
- česti padovi, sudaranje i „nespretnost" koja ne prolazi sa uzrastom
- teško smirivanje posle uzbuđenja ili promene rutine
Kako izgleda podrškaa
Senzorna integracija nije „popravka" i ne obećavamo brze rezultate. Cilj je da detetu pomognemo da se u svom telu i okruženju oseća sigurnije, a to se gradi postepeno, kroz igru i strpljenje.
U radu polazimo od konkretnog deteta: posmatramo, pratimo šta ga opterećuje a šta smiruje, i zajedno sa porodicom tražimo male korake koji se lako uklapaju u svakodnevicu kod kuće.
Najveći deo napretka dešava se između termina - u običnim, svakodnevnim trenucima, kada dete dobije pravu meru podrške.
Kada da se javite
Ako prepoznajete nešto od navedenog i imate nedoumice, najbolje je razgovarati. Kroz razgovor i posmatranje lakše je razumeti šta se zaista dešava i da li i kakva podrška ima smisla za baš vaše dete.
Tu smo za pitanja, bez pritiska i bez unapred datih odgovora.